Историјска позадина машински обрађених делова од угљеничног челика може се разумети из две димензије: историје употребе угљеничног челика и развоја технологије обраде.
Ране примене и индустријализација угљеничног челика
Као најосновнија врста челика, угљенични челик је био основни материјал у производњи машина од индустријске револуције у 19. веку. Његов састав је углавном гвожђе и угљеник (обично са садржајем угљеника мањим или једнаким 2,1%) и садржи мале количине мангана, фосфора, сумпора итд., нудећи предности као што су ниска цена, лакоћа топљења и подесива механичка својства.
Од касног 19. до почетка 20. века, сазревањем Бессемеровог претварача и технологије производње челика на отвореном{2}}угљенични челик је постигао велику-производњу и широко се користио у структурним компонентама као што су осовине, зупчаници и завртњи.
До средине 20. века, Сједињене Државе су користиле угљенични челик у приближно 87% своје производње челика. Због своје равнотеже између снаге, обрадивости и економичности, постао је „челик који се најчешће обрађује машинама“.
